Nezim Halilović – Muderris
Braćo i sestre u islamu! Danas 15. ramazana 1422.h., u drugoj trećini ovog mubarek mjeseca, za koju je Muhammed s.a.v.s rekao: "a njegova druga trećina (sredina) je oprost od grijeha" podsjećamo se na Bedr, koji predstavlja prvu pobjedu u islamu.
Kada se druge godine po hidžri primaklo vrijeme povratka bogate karavane iz Šama, put Meke, a činilo je hiljadu deva natovarenih raznom robom, čija vrijednost je iznosila oko pedeset hiljada (50 000) zlatnih dinara, a obezbjeđivalo je oko četrdeset ljudi, Muhammed a.s. poziva ashabe da izađu i sačekaju karavanu, jer će je možda Allah njima pokloniti. Izlazak u susret karavani je bio dobrovoljan čin, te se nije računalo, da će doći do obračuna sa mušricima na Bedru. Sa Poslanikom s.a.v.s. je na ovaj put krenulo 317 ashaba (u nekim predajama 313 ili 314), od kojih su 82 (83 ili 86) bili muhadžiri. Muslimanska vojska je bila slabo opremljena i na raspolaganju je imala samo dva konja i sedamdeset deva. Poslanik s.a.v.s., Alija i Mersad r.a. su imali zajedničku devu. Muhammed a.s. u Medini ostavlja kao zamjenika Ibn Ummi Mektuma, koji ga je zamjenjivao u namazu, a za namjesnika je odredio Ebu Lubabu. Za glavnog komandanta je odredio Mus'aba ibn Umejra, koji je nosio bijelu zastavu. Vojska je bila podijeljena u dva dijela: a) Odred muhadžira, čiji komandant je bio Alija ibn Ebi Talib, b) Odred ensarija, kojim je komandovao S'ad bin Muaz. Određeno je obezbjeđenje, predvodnica i pratnja. Vrhovna komanda je pripadala Poslaniku s.a.v.s.. Muslimanska vojska se kretala, putem: glavni put za Meku, bunar Revha, područje Nazijat, dolina Rahkan, tjesnac Nazijat i Safra.
Sufjan je preko svojih izviđača dobio informaciju, da se muslimanska vojska priprema da presretne karavanu, pa je poslao vijest u Meku da mu se pošalje pojačanje. Na tu vijest, svi prvaci Meke (osim Ebu Leheba, koji je poslao zamjenu) su se iskupili i krenuli put karavane. Usput su pokrenuli još neka arapska plemena, tako da su mušrici brojali oko 1300 boraca. Pridružio im se i prokleti Iblis. Na raspolaganju su imali: stotinu konja, 600 oklopa, i veliki broj deva (da im se tačan broj i ne zna). Mušricima je komandovao Ebu Džehl bin Hišam Allah ga prokleo, dok je logističko obezbjeđenje bilo briga devet najuglednijih mekelija. Svaki dan se klalo deset, odnosno devet deva. Mušrici su se velikom brzinom kretali prema Bedru: dolinom Kusan, Kudejd i Džuhfe. Tu su dobili poruku od Ebu Sufjana da je karavana spašena, te da se mogu vratiti u Meku. Naime, Ebu Sufjan je nakon informacija koje je dobio o pokretu muslimanske vojske, krenuo zapadno i tako izbjegao njihovu zasjedu. Ebu Džehl se usprotivi tome da se mušrici vrate u Meku, nego odluči da nastave put do Bedra, da tamo ostanu tri dana, zakolju deve, napiju se vina i na taj način proslave. Rekao je: «Arapi treba da čuju za naš pohod i za našu snagu, pa da nikada i ne pomisle da nas napadnu!» Pleme Zehra (300 boraca) se ipak samovoljno vratilo u Meku, tako da je ostalo oko 1000 mušrika.
Muhammed a.s. je saznao za pokret mušričke vojske i da je karavana uspjela izbjeći zasjedu, dok su bili u mjestu Zafran. Odlučuje da krene u susret mušričkoj vojsci, jer bi bilo kukavički vratiti se u Medinu i pustiti mušrike da se kreću kud oni hoće, pokazujući svoju silu. Pogotovo što je postojala realna opasnost da mušrici krenu prema Medini i ugroze njenu sigurnost. Radi toga je Poslanik s.a.v.s. sazvao sastanak vojnog savjeta, upoznao ih sa situacijom i zatražio njihovo mišljenje. I muhadžiri i ensarije pokazuju spremnost da slijede upute Poslanika s.a.v.s..
Muhammed a.s. odlučuje da zauzme položaj, a ashab po imenu Habab bin Munzira mu predlaže da krenu još naprijed, da zatrpaju najbliže bunare spram Mekelija, a potom iskopaju kanal kojim će se muslimanska vojska snabdjeti vodom. Njegov prijedlog je Muhammed a.s. prihvatio kao razumno rješenje. Sa'd bin Muaz predlaže da se Poslaniku s.a.v.s. napravi i obezbijedi komandno mjesto, na obližnjem brežuljku, što je i učinjeno. Određena je i grupa mladića za obezbjeđenje komandnog mjesta. Muhammed a.s. obilazi mjesto buduće borbe i govori: »Ovdje će inšaallah sutra poginuti taj i taj, a ovdje taj i taj.« Ostatak noći je Muhammed a.s. proveo u ibadetu, kao i njegovi ashabi.
Uveče je Allah dž.š. učino da ashabe obuzme san i spustio je kišu, koja je bila milost njima, a tegoba nevjernicima. O tome Allah dž.š. kaže:
»Kad je On učinio da se radi sigurnosti svoje u san zavedete i s' neba vam kišu spustio da bi vas njome očistio i da bi od vas šejtanovo uznemiravanje odstranio i da bi srca vaša jakim učinio i njime korake učvrstio.« (Suretu-l-Enfal:11)
Sutradan, kada se primaklo vrijeme obračuna, dvije vojske su zauzele borbene linije. Poslanik je rekao ashabima da se ne započinje borba dok on lično ne da znak za to. Kaže im da prilikom prvog napada mušrika ne isukuju svoje sablje, nego da svi odapnu strijele, a da sablje isuču kada bude borba prsa u prsa. Potom je otišao na svoje komandno mjesto, a uz njega su bili Ebu Bekr i Sa'd bin Muaz r.a., koji je komandovao obezbjeđenjem. Prva žrtva je bio El-Esved El-Mahzumi, koji se zavjetovao da će se napiti vode sa bunara Bedra, pa ga je Hamza r.a.. ubio. Potom iz reda mušrika istupiše tri najsnažnija mušrička mladića: Utbe i Šejbe sinovi Rebie i Velid sin Utbe. Sa strane ashaba izađoše trojica ensarija: Avf i Muavvez sinovi Harisovi i Abdullah ibn Revvaha r.a.. Kurejšije se ne složiše sa time da se bore protiv onih koje ne poznaju, nego zatražiše od Muhammeda a.s. da im odredi one koji su njima dorasli (misleći na nekog od muhadžira). Poslanik s.a.v.s. reče. »Ustani Ebu Ubejde, i ti Hamza i ti Alija!« Mušrici prihvatiše dvoboj sa ovom trojicom ashaba, tako da je dvoboj započeo, a borili su se: Ebu Ubejde protiv Utbe bin Rebia; Hamza protiv Šejbe; Alija protiv Velida. Hamza i Alija r.a. su brzo savladali svoje protivnike, dok je Ubejd r.a. bio teško ranjen (Utbe mu je odsjekao nogu), pa su mu oni pritekli u pomoć i zajedno su savladali Utbu. Ubejd r.a. je peti ili šesti dan preselio, prilikom povratka muslimana sa Bedra. Započeo je opći napad mušrika, koji su bili ozlojeđeni, jer su im tri najhrabrija borca bila ubijena i prije početka pravog obračuna.
Kada je Poslanik s.a.v.s. pogledao mušričku vojsku, koja je brojala oko hiljadu boraca i muslimansku vojsku koja je imala 317 mudžahida, okrenuo se prema Kibli (bio je ogrnut ogrtačem) učeći dovu:
»Gospodaru, podari mi ono što si mi obećao! Ako ova skupina koja pripada Islamu, bude uništena, neće se Tebi više robovati na Zemlji!«
Poslanik s.a.v.s. je neprekidno učio dove i toliko se zanio u dovi Allahu, da mu je spao ogrtač sa ramena, pa mu je prišao Ebu Bekr r.a., podigao ogrtač i vratio ga na njegova mubarek leđa, govoreći mu: »Poslaniče, dovoljno si tražio od svoga Gospodara, On će ti dati ono što ti je Obećao!« Pa je objavljeno:
»I kada ste od Gospodara svoga pomoć zatražili; On vam se odazvao: »Poslaću vam u pomoć hiljadu meleka koji će jedni za drugima dolaziti.«(Suretu-l-Enfal: 9)
Resulullah govori Ebu Bekru r.a.: »Raduj se Ebu Bekre, imam radosnu vijest. Došao mi je Džibril, na konju, a na krilima je bila prašina.« Poslanik izlazi iz svoga skloništa govoreći:
»Skup će sigurno poražen biti, a oni će se u bijeg dati!«(45) »Ali, Sudnji dan im je rok, a Sudnji dan je užasniji i gori!«(46) (Suret-l-Kamer: 45-46)
Potom je uzeo šaku prašine i bacio je prema mušricima, govoreći: »Lica vam se unakazila!« Svakog mušrika je pijesak pogodio u lice, oko, nos ili usta.
Muhammed a.s. podstiče ashabe da krenu svom žestinom, obećavajući im džennet. Kada je to čuo Umjer bin Amr, bacio je hurme koje su mu bile u džepu, govoreć: «Između mene i dženneta nema ništa drugo, nego da me neko od njih ubije!» Borio se sve dok nije pao kao šehid. Ebu Davud El-Mizani pripovijeda: »Slijedio sam jednog od mušrika da ga ubijem, kada mu je glava sa ramena odletjela prije nego je moja sablja došla do njega. Znao sam da ga je ubio neko osim mene.«
Iblis la'netullahi alejhi, koji je bio u liku Surake bin Malika, se prepao i pobjegao je sa bojnog polja. Bježao je sve do mora i zaronio u njega, govoreći: »Vi ne znate ono što ja znam!« Mušrici počinju bježati, a Ebu Džehl ih bodri i traži da se nastavi borba. Abdurrahman ibn Avf govori kako je čuo dvojicu mladića koji su se raspitivali za Ebu Džehla, govoreći da oni žele da ga ubiju, jer on psuje Poslanika s.a.v.s., pa i m je pokazao na Ebu Džehla. Obojica su navalili na njega i ubili ga. Odoše do Poslanika s.a.v.s. govoreći i jedan i drugi da su ga ubili, a Poslanik s.a.v.s. ih pita da li su obrisali svoje sablje, od krvi. Oni odgovaraju da nisu, pa on pogleda u sablje i reče: »Obojica ste ga ubili!« Kada je Poslanik s.a.v.s. poslije bitke ugledao Ebu Džehla, reka je :«Ovo je faraon ovog naroda!« Muslimani su imali 14 šehida (6 muhadžira i 8 ensarija). Mušrika je poginulo sedamdeset i još 70 ih je bilo zarobljeno. Poslanik je naredio da se mušrici svi zajedno zakopaju u jedan ozidani bunar Bedra. Zabilježen je vrlo human odnos ashaba prema zarobljenicima, koji su oslobođeni na jedan od tri načina: otkupninom (4000, 3000 ili 2000 drahmi), podučavanjem pisanja (10 muslimana), dok su najsiromašniji zarobljenici bezuvjetno oslobođeni.
Treći dan nakon bitke Poslanik s.a.v.s. kreće sa ashabima put Medine. Usput je naredio da se pogube: Nadar bin Haris i Ukbe bin Muit, a obojica su bili veliki zločinci. Medinelije su Poslanika s.a.v.s. i njegove ashabe u Medini dočekali puni radosti.
_______________________________________________________________________________
Kada se druge godine po hidžri primaklo vrijeme povratka bogate karavane iz Šama, put Meke, a činilo je hiljadu deva natovarenih raznom robom, čija vrijednost je iznosila oko pedeset hiljada (50 000) zlatnih dinara, a obezbjeđivalo je oko četrdeset ljudi, Muhammed a.s. poziva ashabe da izađu i sačekaju karavanu, jer će je možda Allah njima pokloniti. Izlazak u susret karavani je bio dobrovoljan čin, te se nije računalo, da će doći do obračuna sa mušricima na Bedru. Sa Poslanikom s.a.v.s. je na ovaj put krenulo 317 ashaba (u nekim predajama 313 ili 314), od kojih su 82 (83 ili 86) bili muhadžiri. Muslimanska vojska je bila slabo opremljena i na raspolaganju je imala samo dva konja i sedamdeset deva. Poslanik s.a.v.s., Alija i Mersad r.a. su imali zajedničku devu. Muhammed a.s. u Medini ostavlja kao zamjenika Ibn Ummi Mektuma, koji ga je zamjenjivao u namazu, a za namjesnika je odredio Ebu Lubabu. Za glavnog komandanta je odredio Mus'aba ibn Umejra, koji je nosio bijelu zastavu. Vojska je bila podijeljena u dva dijela: a) Odred muhadžira, čiji komandant je bio Alija ibn Ebi Talib, b) Odred ensarija, kojim je komandovao S'ad bin Muaz. Određeno je obezbjeđenje, predvodnica i pratnja. Vrhovna komanda je pripadala Poslaniku s.a.v.s.. Muslimanska vojska se kretala, putem: glavni put za Meku, bunar Revha, područje Nazijat, dolina Rahkan, tjesnac Nazijat i Safra.
Sufjan je preko svojih izviđača dobio informaciju, da se muslimanska vojska priprema da presretne karavanu, pa je poslao vijest u Meku da mu se pošalje pojačanje. Na tu vijest, svi prvaci Meke (osim Ebu Leheba, koji je poslao zamjenu) su se iskupili i krenuli put karavane. Usput su pokrenuli još neka arapska plemena, tako da su mušrici brojali oko 1300 boraca. Pridružio im se i prokleti Iblis. Na raspolaganju su imali: stotinu konja, 600 oklopa, i veliki broj deva (da im se tačan broj i ne zna). Mušricima je komandovao Ebu Džehl bin Hišam Allah ga prokleo, dok je logističko obezbjeđenje bilo briga devet najuglednijih mekelija. Svaki dan se klalo deset, odnosno devet deva. Mušrici su se velikom brzinom kretali prema Bedru: dolinom Kusan, Kudejd i Džuhfe. Tu su dobili poruku od Ebu Sufjana da je karavana spašena, te da se mogu vratiti u Meku. Naime, Ebu Sufjan je nakon informacija koje je dobio o pokretu muslimanske vojske, krenuo zapadno i tako izbjegao njihovu zasjedu. Ebu Džehl se usprotivi tome da se mušrici vrate u Meku, nego odluči da nastave put do Bedra, da tamo ostanu tri dana, zakolju deve, napiju se vina i na taj način proslave. Rekao je: «Arapi treba da čuju za naš pohod i za našu snagu, pa da nikada i ne pomisle da nas napadnu!» Pleme Zehra (300 boraca) se ipak samovoljno vratilo u Meku, tako da je ostalo oko 1000 mušrika.
Muhammed a.s. je saznao za pokret mušričke vojske i da je karavana uspjela izbjeći zasjedu, dok su bili u mjestu Zafran. Odlučuje da krene u susret mušričkoj vojsci, jer bi bilo kukavički vratiti se u Medinu i pustiti mušrike da se kreću kud oni hoće, pokazujući svoju silu. Pogotovo što je postojala realna opasnost da mušrici krenu prema Medini i ugroze njenu sigurnost. Radi toga je Poslanik s.a.v.s. sazvao sastanak vojnog savjeta, upoznao ih sa situacijom i zatražio njihovo mišljenje. I muhadžiri i ensarije pokazuju spremnost da slijede upute Poslanika s.a.v.s..
Muhammed a.s. odlučuje da zauzme položaj, a ashab po imenu Habab bin Munzira mu predlaže da krenu još naprijed, da zatrpaju najbliže bunare spram Mekelija, a potom iskopaju kanal kojim će se muslimanska vojska snabdjeti vodom. Njegov prijedlog je Muhammed a.s. prihvatio kao razumno rješenje. Sa'd bin Muaz predlaže da se Poslaniku s.a.v.s. napravi i obezbijedi komandno mjesto, na obližnjem brežuljku, što je i učinjeno. Određena je i grupa mladića za obezbjeđenje komandnog mjesta. Muhammed a.s. obilazi mjesto buduće borbe i govori: »Ovdje će inšaallah sutra poginuti taj i taj, a ovdje taj i taj.« Ostatak noći je Muhammed a.s. proveo u ibadetu, kao i njegovi ashabi.
Uveče je Allah dž.š. učino da ashabe obuzme san i spustio je kišu, koja je bila milost njima, a tegoba nevjernicima. O tome Allah dž.š. kaže:
»Kad je On učinio da se radi sigurnosti svoje u san zavedete i s' neba vam kišu spustio da bi vas njome očistio i da bi od vas šejtanovo uznemiravanje odstranio i da bi srca vaša jakim učinio i njime korake učvrstio.« (Suretu-l-Enfal:11)
Sutradan, kada se primaklo vrijeme obračuna, dvije vojske su zauzele borbene linije. Poslanik je rekao ashabima da se ne započinje borba dok on lično ne da znak za to. Kaže im da prilikom prvog napada mušrika ne isukuju svoje sablje, nego da svi odapnu strijele, a da sablje isuču kada bude borba prsa u prsa. Potom je otišao na svoje komandno mjesto, a uz njega su bili Ebu Bekr i Sa'd bin Muaz r.a., koji je komandovao obezbjeđenjem. Prva žrtva je bio El-Esved El-Mahzumi, koji se zavjetovao da će se napiti vode sa bunara Bedra, pa ga je Hamza r.a.. ubio. Potom iz reda mušrika istupiše tri najsnažnija mušrička mladića: Utbe i Šejbe sinovi Rebie i Velid sin Utbe. Sa strane ashaba izađoše trojica ensarija: Avf i Muavvez sinovi Harisovi i Abdullah ibn Revvaha r.a.. Kurejšije se ne složiše sa time da se bore protiv onih koje ne poznaju, nego zatražiše od Muhammeda a.s. da im odredi one koji su njima dorasli (misleći na nekog od muhadžira). Poslanik s.a.v.s. reče. »Ustani Ebu Ubejde, i ti Hamza i ti Alija!« Mušrici prihvatiše dvoboj sa ovom trojicom ashaba, tako da je dvoboj započeo, a borili su se: Ebu Ubejde protiv Utbe bin Rebia; Hamza protiv Šejbe; Alija protiv Velida. Hamza i Alija r.a. su brzo savladali svoje protivnike, dok je Ubejd r.a. bio teško ranjen (Utbe mu je odsjekao nogu), pa su mu oni pritekli u pomoć i zajedno su savladali Utbu. Ubejd r.a. je peti ili šesti dan preselio, prilikom povratka muslimana sa Bedra. Započeo je opći napad mušrika, koji su bili ozlojeđeni, jer su im tri najhrabrija borca bila ubijena i prije početka pravog obračuna.
Kada je Poslanik s.a.v.s. pogledao mušričku vojsku, koja je brojala oko hiljadu boraca i muslimansku vojsku koja je imala 317 mudžahida, okrenuo se prema Kibli (bio je ogrnut ogrtačem) učeći dovu:
»Gospodaru, podari mi ono što si mi obećao! Ako ova skupina koja pripada Islamu, bude uništena, neće se Tebi više robovati na Zemlji!«
Poslanik s.a.v.s. je neprekidno učio dove i toliko se zanio u dovi Allahu, da mu je spao ogrtač sa ramena, pa mu je prišao Ebu Bekr r.a., podigao ogrtač i vratio ga na njegova mubarek leđa, govoreći mu: »Poslaniče, dovoljno si tražio od svoga Gospodara, On će ti dati ono što ti je Obećao!« Pa je objavljeno:
»I kada ste od Gospodara svoga pomoć zatražili; On vam se odazvao: »Poslaću vam u pomoć hiljadu meleka koji će jedni za drugima dolaziti.«(Suretu-l-Enfal: 9)
Resulullah govori Ebu Bekru r.a.: »Raduj se Ebu Bekre, imam radosnu vijest. Došao mi je Džibril, na konju, a na krilima je bila prašina.« Poslanik izlazi iz svoga skloništa govoreći:
»Skup će sigurno poražen biti, a oni će se u bijeg dati!«(45) »Ali, Sudnji dan im je rok, a Sudnji dan je užasniji i gori!«(46) (Suret-l-Kamer: 45-46)
Potom je uzeo šaku prašine i bacio je prema mušricima, govoreći: »Lica vam se unakazila!« Svakog mušrika je pijesak pogodio u lice, oko, nos ili usta.
Muhammed a.s. podstiče ashabe da krenu svom žestinom, obećavajući im džennet. Kada je to čuo Umjer bin Amr, bacio je hurme koje su mu bile u džepu, govoreć: «Između mene i dženneta nema ništa drugo, nego da me neko od njih ubije!» Borio se sve dok nije pao kao šehid. Ebu Davud El-Mizani pripovijeda: »Slijedio sam jednog od mušrika da ga ubijem, kada mu je glava sa ramena odletjela prije nego je moja sablja došla do njega. Znao sam da ga je ubio neko osim mene.«
Iblis la'netullahi alejhi, koji je bio u liku Surake bin Malika, se prepao i pobjegao je sa bojnog polja. Bježao je sve do mora i zaronio u njega, govoreći: »Vi ne znate ono što ja znam!« Mušrici počinju bježati, a Ebu Džehl ih bodri i traži da se nastavi borba. Abdurrahman ibn Avf govori kako je čuo dvojicu mladića koji su se raspitivali za Ebu Džehla, govoreći da oni žele da ga ubiju, jer on psuje Poslanika s.a.v.s., pa i m je pokazao na Ebu Džehla. Obojica su navalili na njega i ubili ga. Odoše do Poslanika s.a.v.s. govoreći i jedan i drugi da su ga ubili, a Poslanik s.a.v.s. ih pita da li su obrisali svoje sablje, od krvi. Oni odgovaraju da nisu, pa on pogleda u sablje i reče: »Obojica ste ga ubili!« Kada je Poslanik s.a.v.s. poslije bitke ugledao Ebu Džehla, reka je :«Ovo je faraon ovog naroda!« Muslimani su imali 14 šehida (6 muhadžira i 8 ensarija). Mušrika je poginulo sedamdeset i još 70 ih je bilo zarobljeno. Poslanik je naredio da se mušrici svi zajedno zakopaju u jedan ozidani bunar Bedra. Zabilježen je vrlo human odnos ashaba prema zarobljenicima, koji su oslobođeni na jedan od tri načina: otkupninom (4000, 3000 ili 2000 drahmi), podučavanjem pisanja (10 muslimana), dok su najsiromašniji zarobljenici bezuvjetno oslobođeni.
Treći dan nakon bitke Poslanik s.a.v.s. kreće sa ashabima put Medine. Usput je naredio da se pogube: Nadar bin Haris i Ukbe bin Muit, a obojica su bili veliki zločinci. Medinelije su Poslanika s.a.v.s. i njegove ashabe u Medini dočekali puni radosti.
_______________________________________________________________________________
Sarajevo: 15. ramazan 1422.h.g.
30. novembar 2001.g.
